Evo Treći će svetski rat, ludo moja.
A ti sediš u svoja četiri zida i sam piješ piće.
Namazala sam nokte, i sredila sam lice, i čitam tvoje stare poruke u kojima stalno kukaš:
Jer nerviram te jako. Da ne možeš da dišeš. Moj optimizam. Ljubav, vera, nada.
I nerviraju te ulice i nerviraju te ptice.
Nerviraju te ljudi. I Išao bi daleko, što dalje od grada.
I sve te drugo guši. Priče, šetnje, slike…I duriš se, bez razloga, duriš kao sada, i pričaš kako bi menjao sam svetove, i pobegao zauvek, a maknuo se nikad nisi dalje od ovog belog grada.
Ne pada ti na pamet da možda sutra nas neće biti. I ptica neće biti. A ulicama koje mrziš marširaće neka nepoznata, strašna bića.
I plač dečiji možda ćeš čuti. I poželećeš da vrištiš ali nećeš moći. Promukao od bola. Dok gledaš krvoprolića.
Evo ga ludo, rat se pod prozore primiče. Slutim ga. Osetim. Čujem…nekakvu jezu mi stvara. Namestila sam krevet, i pod krevet stavila priče… i jedan kofer…pun svakakvih zjala.
Sad ću očešljati kosu. I pustiti je raspletenu do pola leđa da mi pada. I na usne karmin staviću neki. I izaći na ulicu, u beloj spavaćici, dok vetar duva i nestaje sva nada.
A i ti osetiš… da miris krvi vetar nam donosi. I milion tuga. I svakakvih jada. Niz moje gole ruke klize crvene kapljice. Možda nebo plače…i svet se ruši sada…
A meni je ipak sve to manje važno. Jer sebična sam jako, pa nek’ se sve ruši. Jer moram da ti kažem da za nas još nije kasno. Ni za ono vino. Ni za one reči… što ih kriješ u duši.
Jer sutra možda neće doći. Možda uzalud čekamo, a da čekam ne želim sama. Zato, budi hrabar, i vrata mi otvori, da stanem pred tebe, usred ovog mraka. I ne govori ništa, znam nervira te sve to. I ratovi i pretnje i noć koja pada. Nerviram te i ja, i moje lude misli, prolaznici, ptice, buduća gomila pepela i praha.
Čašu do vrha nam napuni, nek’ bar piće se troši, ja reč neću reći, u tvom zagrljaju dok spavam, a ukoliko rat i do nas dođe, samo ćuti i lezi, dok gledamo se iskreno, raširenih očiju, prepunih straha…
Divnooo Jelena
Divno!