Бранко Миљковић је доба кад поезију нису сви писали
Поезија је дарована одабранима да изврше Свету Похвалу Свету и Свету Похвалу Биљу
„сан је давно заборављана истина“ – подсећа
Тада је Слобода умела да пева, као што су сужњи певали о њој
Знао је да Љубав не треба будити јер ће се пробудити другачија и нова
И да је не треба тражити, јер ће се видети да је нема, чак и ако је у питању жена са рукама детета
Зато је ишао до краја Света и нашао росу на трави
Сагорео је једне ноћи у загребачкој шуми, али у ватри није ништа изгубљено, само је сажето
Бранко је отишао са овог света, али свет није напустио, нити је отишла наивна ласта
Само смо учинили зло води и повредили Земљу
Једног дана ће се шачица преживелих Песника – сабораца састати са Бранком тамо горе
И тамо где је било Срце стајаће Сунце
Тајно Песничко Братство, састаће се заувек, њихова Љубав пуна других биће део Зоре
