DE SUBLIMITATE

смрћу зовем те,
и свим именима којим смрт се назива.
сунчева шћери што низ реку
са сунцем се спушташ међу два храма
живели смо, као што живљени смо милионима векова
на неки начин старији смо од костију
и од вештачке ватре
која је пецкала још вечито крвава колена
наших предака

пре нас организми били су тако сићушни
да их ветар није могао носити на длану

а кад смо се родили
ветар је разгалио пламен и
нешто је морало држати
новонастала и сложена тела
зелене су твоје кости
попут камена који преслојава маховина
ти си једина која није у непрестаном стању умирања
ти древно створење колико се оспеш
с једног краја, на другом растеш истоветно
и тако идеш напред и остављаш за собом мирисан прах
зато су твоје страшне речи стално наново нечујне
ближи се крај твоме трошењу сада ће
нови точак да се обрне
спокојно нек је твоје људско тело
у беживотном узнемирењу даха знаћу
последње речи које сам разумео

само се сети меха твојих плућа
који буја топлином
и обнавља све ватре овог света