Дамар

Оно што је било тога више нема
поделила се васиона на пола
рођена из ништа враћам се у ништа
вођена ватром вапим узалуд.

Смрт је недосањана варка
величанственија од живота
жива је реч
за мене нема бесмисла
и заборава
тело ми је ништа
дамар је мој моја реч.

Из душе терам авете мрачне
истином знаном далекој у мени.
Опет сам ништа,
ништа ми је све
кипти крв из очују снених
на земљу пада ко Троја некад.

Поражена достојно у слави стојим
бол не боли док охоли страх гледам
Ахилову оду утви певам.
Пепео сам.
Нестајем.
Рађам се
и уздижем
Сивило је свет и сена
битисање лаж је лепа.

Марина Атанацковић