Gledam,gledaš viziju o sebi,
svi se ljudi skupljaju u meni.
Jezici,vrline i sitna lukavstva,
svi se ljudi skupljaju u tebi.
Odrazi od dima,kroz blatnjave bare
po svesti se vuku do sudnjega praga.
Tu im sudim,tu mi sudiš očima neokaljanog,
nekada i prekaljenog,u trenutku kritičnom,
samokritičnom…
Samo bi da odeš od sebe i njih,
da odeš od mene da ne vidiš sebe,
da odeš od svačeg i prikloniš ničem.
Nad njihovim grehovima bdi tvoja idila;
kako sve oprostiti i sebi i njima
a da oprez stoji na nogama svojim,
bez oslonca osude,samostalan,hladan,
nepristrasan,iznad svakog uverenja.
Ravnodušnost boga kao patnje štit.
Pobeći od sebe da bi došo k’ tebi
nikad neću moći,suviše sam mali.
Prihvatiti sebe pokušati moram
da me svom težinom ne bi samleo,
jer moj oprez nosi osudu unapred,
vođen uverenjem,nikad iznad njega,
vođen paranojom,pretpostavkom zla.
Eto to sam ja,ime mi je Čovek.
Ti si moj ideal,ti si prefiks“ Nad“.
Gledam,gledaš,viziju o sebi,
svi se ljudi skupljaju u meni.
Jezici,vrline i sitna lukavstva,
svi se ljudi skupljaju u tebi…
