Човек

Свака нит живота по трачак наде буди,
у својој стварности и будној,
премало израженој,
а превише потученој жељи за постојањем,
човек често трага за сопством и за изричитим „ја“.
Kроз прашину снова,
попут прашњавог црва пузи,
назире драж,
ону светлост што клијати зна,
и пред саму поноћ указати се.
Онда када путоказ измицати у бескрај зна,
када дно постоји,
а тонути се непрестано може,
тада на пречац, попут метаморфозе
исклија нешто ново,
нека зраком разуздана нит.
Надолази плима,
вртешка снова тад настане,
уздигне се својом постојаношћу,
и поносно
налик митском хероју разлепрша своја крила попут безазленог лептира.
Човек тада свету себе нуди,
целовито, целину тражећи,
целину као своју светлост,
као своју исто тако несавршену и непотпуну половину.