Бранкова похвала свету – али посебном свету пралепоте,
у прелету до дозрелог младићства двосекле ватре.
Похвала, само оном свету следбеничког сродства,
које би да одживи вечност буђења и непрестаност полета,
опчињена привидом пролазности.
Тај који није једини Бранко међу принчевима јесте силовити призивни пев двадесетседмогодишњака,
пев мудросног несташлука у форми премладе и распојасане учености,
очуване за потпуност и савршеност превазиђене вечности.
И неодгонетнута заустављеност усклекнућа пред залогом укроћене смрти.
Наш Бранко, сав од податних светова за оствареност вољених прастихова.
У нама је, уз Тебе, неупоредива непролазност, стабло времена које не
прераста младицу необјашњиве бујне разгранатости.
Смрт Твоја – дечаштво које је свој свет сачувало задивљујућим и несхватљивим
формулама умовитих прометејских предсказања.
И свако би, уз Тебе, да одживи вечност зажареног убедљивог песмознанства.
Сабране године стихова превазилазе године неупоредивог песниковања,
стварнијег од свеприсуства Творца у делима зачараног дружбеништва с ватром и птицом.
Пуна присутност животворне опесмотворености, опипљива стварност
опчињености живом водом у посвећеничкој љубави дотаклог далековида.
Ликом и бићем истоветан песми која сопство је заветовала да нараштаје
свевременим поклоништвом непролазне постојаности плени.
Несташни син, брат клети, седи мудрац, школски друг из чудесног стиха:
то си све пред опчињеношћу млађаних занесењака, који неопрезно ведро
закораче у бујичну ћуд поезије.
