Сунце је давно уснуло испод твог даха,
немоћ немоћнима и слепи вид пророцима,
уклета река је ка смрти текла у потоцима,
док си гледао подне како зри на дну праха.
Које је боје обала друга? Од земље ил’ крви?
Чују ли ветрови и предели бивши
да небо можда није, али кавез јесте лепши
сад кад о слободи певају и сужњи и црви?
Видим те како песмама биље призиваш,
над оном шумом горком што само камен памти,
где свако дрво и реч, и сад злобољом пламти,
док уморним рукама пролећа од трња умиваш.
Идућ’ ка месту на ком гориш, жедан, а с ватром у крви
преко црне воде, ко блажен да ходи?
Кроз пустињу гладну Феникс да л’ те води,
и да ли од песка, срце се мрви?
Сунце је давно уснуло испод твог даха,
Које је боје обала друга? Од земље ил’ крви?
Видим те како још песмама биље призиваш,
идућ’ ка месту на ком гориш, сунчани песник први.
