Толико година свира болеро
идентично пропалих веза.
Поново сам згажена
да би себи себе потврдио мушкарац
који то никад није био.
Моје руке сада су већ дрхтаве
а тело немоћно као да је шупље.
Љубав је била горки лек,
тачније отров, побегох заувек.
Довољно година имам
и нимало више снаге
за љубав која то никадбила није
јер показа крај да тако је.
Питала сам се зашто увек ја
да будем предмет забаве,
не знам, уплакана сам…
мушкарци ме само смлаве.
Остаје ми само природа,
она која ових дана дрхти,
буни се због свих неправди
ратова, лудости људских.
Доста је било љубави крхких
сасвим су ме сломиле.
Опоравак тражим на обали мора
нек рука из песка вири као у мртваца
ког још није начело труљење, покора
сунце нек ме пржи тело нека лежи
а глава је празна, мисао ми бежи
ја сам само лутак заборављен на плажи
никоме потребан, нико га и не тражи.
Употребљен,бачен, давно заборављен,
иако још тек мало душе има, не би више да буде вољен.
