Безобличје

Оставићу песме славујима
да их певају док свићу дани,
када сунце доноси смирај рани
и иде у сусрет незнаним олујама.

Оставићу сву лепоту цвећу
да је деле са свим песницима,
који пишу своју бол још већу
називајући себе грешницима.

Оставићу тишину свим тужнима
да сакрију се од бесних олуја
што разарају срца чинећи их ружнима,
што из недара рађају главе гуја.

Оставићу снове сањарима
да их сањају као што сам и ја
кад немаш међу свим људима
пријатељство да као северњача сја.

Оставићу све своје помисли
младом срцу које се плаши
света у ком завладали су зли
и који срећнике болом страши.

Оставићу тело младој трави
да се њиме још дуго храни,
кад из ње израсте цвет плави
да га баце на некој сахрани.

Оставићу себе баш празног
јер себи више нисам потребан,
ослободићу душу од пролазног,
од свих облика и каквих потреба.