(Бес)крај

Уснио је један принц
Сном ко камен тврдим
Док црно свањава
Слуга му крај ногу склупчан,
Чувајући сан, оседео.

Са далеког су пута
За собом оставили брда
Под којима крв земаљска кључа
И звери што су руке принчеве растргле
Кроз мрачне шуме мртвих птица.

Изгубила сам глас
А рикнула бих
Да Еуридику мртву пробудим
Узалуд
Вриште реке,
Ваздух вучијом самоћом завија,
Земља јечи искидана
Ништа!

Само шапатом
Чувар мртвог сна
Живу кресне ватру
У зеницама, јер
Љубав се никад не завршава.