Legla je, bolna, umorna, slomljena, usamljena
Bajka, od kraja ka početku pisana
Nema prelepog labuda belog, ružno pače je u suzama, krila slepljena
Leži i zna, da sutra neće biti poljupca princa, da se neće pisati nova bajka
Zna, da nema stogodišnjeg sna, spokoja
Umorna, od lažnog života, udaraca, trpljenja
Sutra je novi dan, sklupčana čeka, spremna za njega
Hodaće po trnju, tabane neće štedeti, nek’ krvari, kamen će tražiti
Srce da iščupa, ‘mesto njega kamen da posadi, da ništa ne oseti, da prestane da boli
Leži, sklupčana, leži, malo se hrabri, malo teši, malo nada, a zna
Zna, to, pače ružno, da ima toga, što se ne zaboravlja
Ni kamen ne može da izbriše, razbije dane one, kad je kao labud po reci plovila, bila srećna,
nasmejana, ponosna, voljena
Kad je imala svog labuda
U snovima živela
Prokleti snovi, široke misli
Prokleta bila ravnica rodna
Previše je suzama zalivala, reku je stvorila, al’ ona pusta, upila
Nema korita
Usamljena, bolna
Za sutra spremna
Za nove poraze, za nove propuštene šanse, nedosanjane snove, izgubljene nade
Jedna misao je drži, da ne poludi
Bila je
Da, bila je
O, bila je
Dovoljno je i to
Bila je
Šta god ko rekao, pomislio
Kako god je se odrekao
U šta god je pretvorio
Istina je
Bila je
I još jedna istina postoji
Kakva god postala
Nikada pre, a ni posle
Takva biti neće
Bajka, s kraja ka početku pisana
Zaista se desila
Bila je
U inat i uprkos
Bila je, sve
Sada, može laž da postane, može da se da ili sama ostane
Može, sa kamenom ‘mesto srca i da vlada, da bude gorda, ohola, ledena kraljica
Može sve
Sve, bila je
Krila slepljena, ruka pružena
Usna rasklopljena
Oči, u suzama
Bolna, umorna, tužna, usamljena
Ali, ona je bila
Svet je stvorila, magiju pokazala, da ume i zna
Bila je, velika
Luda, smela, do Sunca letela
Ne kaje se, što je potamnela
Ružno pače opet postala
Sve je dala, koliko je mogla, uzela
Bila je
Ne kaje se, labuda ne krivi, Suncu ne zamera
Pati, da, ali ne krivi i ne zamera
Zahvalna
Na nove laži spremna, od ljudi, oholih, sebičnih
Spremna, jer ona je bila
Sve, nekome
Bila je previše, svega
U tome je greška, al’ ne kaje se, ne krivi ne zamera, samo tako je znala i umela
Bajka, od kraja pisana
Bez kraja
Sutra je novi dan i zna, da neće biti poljupca princa, ni labuda
Da će biti novih suza, umora, lomljava, munja i gromova
Upiće sve, ravnica pusta, vlage željna, da bi mogla da, da
Nove misli, široke, proklete
Nove nade, da postoje bajke
Bajke, od kraja ka početku pisane, drugačije
Početak sada pisan nije kraj, već uvod, da će se reči dalje nizati, ka novom kraju
Da će krila osušiti, ako je moglo more panonsko da presuši, može i bol da nestane, da se krila
osuše, posvetle
Za nov let spremna da bude, prelep labud da postane
Do Sunca, labuda jedinoga
Samo za njega diše i samo njega zna
To, sada pače ružno
Misli široke, noge za hod po trnju spremne, ‘mesto srca kamen da metne, do poslednjeg daha
oči da plaču, da bude gorda, ohola, sve može i zna
Ume
Bila je, sve
I nastaviće da diše, da opet to bude
Labudu, jedinome
Принц поезије
