AMOROZO

Opet su me pohodili mrtvi…
U očajima,u odajama,tamo gde skrivah
najdublje tajne od onih što ne umeju i ne znaju da čuju.
Čekao sam u tami nekakvu svetlost,
Nadao se…i došla je.
Tiho,nečujno,ne ostavljajući za sobom nikakav trag,
ne dozvoljava da išta remeti moj mir.
Čuo sam šapat usana drhtavih od studeni,
video sam oči,tople,sanjalačke,
video te usne koje do tada
pošteno i ne poljubih.
A one su molile,da!
Ah,kako su samo nečujno,
čak nesvesno dozivale…za tren,
studen je nestala.
I tada,kao da je Agni stajao izmedju nas
goreli su obrazi kad se sretnu pogledi,
stapao sam se sa snegom svakim poljupcem,
i umro bih samo da ostanem tu!
Onda,neka sve utihne…
Neka zastanu mora,gasnu vulkani
Nek’ nema jutarnje rose,
čuće se samo jedan običan krik
iskren i gorak,
Umreću!
A tada,ako ga je ikada i bilo
okajaću svoj veliki GREH.
Još jednom me poljubi,
makar mi samo zamirisala
i ostavila neizbrisiv trag.
Ne okreći se jer će pogled postati zagrljaj,a potom ljubav što već mi je dala snage da istrajem,da odeš.
Tamo gde se moj život završio
Tvoj počeo
Gde više nema me,
gubim svaki trag i postajem TI.