Odavno nisam napisao pesmu
Zbog koje bih sam sebe uverio
Da zaslužujem nobelovu nagradu.
A odavno nisam ni bio ti draži.
Polako se mirimo sa činjenicom
Da će svi oko nas biti roditelji
I da će čika Miloš biti njihov ujak,
Stric, daleki rodjak iz inostranstva, drugar…
Nikada otac, a i kakav bih primer bio?
Stomak mi više nije ravan kao nekada,
Otiču mi prsti i koža je slična testu,
Pogled je umorniji i bledji,
Rečnik se srozao do neprepoznavanja,
Ni jedno dete ne zaslužuje takvog oca.
Ali ti se miriš sa tim i lažeš da me voliš.
Draga, činim niz grešaka,
A za tako nešto ne postoji nagrada,
Jetra mi je uvećana i masna,
Što je do sada najprestižnije
Priznanje za mene kao pesnika.
Sada pijem tri tablete na dan.
Jednu u podne i dve pre spavanja.
I ne ne pijem ih iz zadovoljstva.
Čekam da se pojavi neko, ma ko,
Ko će me smatrati dovoljno važnim
I urediti moju novu knjigu umesto mene
Jer bolujem i od lenjosti, a to se ne leči.
A ti se miriš sa tim i lažeš da me voliš.
Mesecima razmišljam o sportu
Dok jedem krompir i pijem konjak.
Od kada su mi doktori zabranili alkohol
Više ne razmišljam ni o čemu,
A ni krompir ne jedem u slast kao nekada.
Prijateljima govorim o pesmi
Koju sanjam prevedenu na sve jezike,
Važnu svim narodima. O mojoj pesmi!
Draga, znaš li koliko je divna moja pesma?
Pitam se ko li će je umesto mene napisati
Jer, da ponovim, bolujem i od lenjosti.
U meni je želja da živim i kada telo izda,
Jednaka onoj kao kada pocepam
Sve što nosiš ispod haljine koju si
Sama sašila koristeći moje vene,
Umesto plavog, ukrasnog konca.
U društvu vajara i slikara osećam se važnim,
Pisce i ostale prostake ne pozdravljam u prolazu,
Po ulicama trudnicama savetujem
Da ne jedu ribu tokom trudnoće
Da im se dete ne rodi mutavo.
Draga, osećam da ludim u pauzama
Izmedju dva pranja sudova,
Izmedju dva merenja kilaže
Izmedju odlaska do prodvice po hleb
Čekanja izmedju dva granična prelaza
Sa masom izgubljenih prostaka.
Ludim pred prizorom u ogledalu,
A ti se miriš sa tim i lažeš da me voliš.
Принц поезије
