Gde nestade sjaj,
gde odoše besane noći,
pustoš rasutog mira
obuze hladno lice
orošeno kapima jutarnje rose.
Žedan, gladan radosti
usnulog carstva koje
osta bez voljenog kralja,
zidine urušene, nemo ćute.
Pospano prikrivamo umorno lice,
koje borama ima šta reći,
nemušto ćutimo.
Dokle dopire glas koji vapi
za lepotom, dokle doseže
pogled beskonačnog plavetnila.
Užurbano grabimo prirodnu lepotu,
ubrzano sakatimo to malo
vrednog što osta u nama,
a tako malo je ostalo…
