А онда када одеш и звезда постанеш,
Траг свој и мирис оставиш,
Небо ће пољубити земљу,
А сунце росу.
Ноћ ће постати дан,
Глас тишина,
А слабост снага.
Киша ће спрати путеве наше
И душу нашу.
Лишће ће да затрепери,
А шумом ће одјекнути песма
Умилна и снажна.
Покренуће се планине
И врхови снежни.
Море ће да се заталаса
И пољубиће обалу,
И стену једну која успомене наше чува.
Парком ће одзвањати звонки глас дечји,
А жуто лишће памтиће игру јесењу
и две душе срећне.
Једно разбијено прозорско окно
И даље ће да посматра рушевине старог града.
И чуће жубор реке сеоске.
Замирисаће цвет јоргована на столу гостинске собе,
А њен испуцали зид чуваће и даље икону стару,
И једног свеца који се моли за род људски.
Дивље трешње на гувну планинском
сладиће нека друга уста дечја.
Корачаћемо тихо и нечујно,
Овлаш додирујући путеве којим ходимо.
Још једном се окрећемо.
Леп је овај дан априлски.
Лепа су и деца.
И људи су лепи.
И дрво оно што руке своје шири,
Славећи лепоту још једног дана.
И човек је дрво.
Коренима својим за земљу је везан,
Стабло је тело његово,
A крошња је чувар душе његове
Што пут свој небески тражи.
