Падај, кишо, опери руке крваве,
Успори, ветре, ломиш нејаку грану,
Спуштај се, магло, и сакриј нечастиве,
Боже, не скрећи сада поглед у страну!
Но ослободи ме одмах овог јада,
Пусти нека слободно падне твој лист,
Ти, који си и моја последња нада,
Направи да останем потпуно чист.
Ал остави још искру, за још један дах,
Да последњу песму испевам пре пута,
Њој, у коју се заљубих чим је угледах,
И од када душа моја непрестано лута…
Све од оних звезда изнад јужних планина,
Сувих и сузама орошених, па све до
Ове ватре изнад што полако залази
Да ме испрати на овом путу мом, Теби,
Господе, што посеја ове дивне звезде
Горе, да ме сада дочекају и загрле.