Кренућемо, тамо, са маскама преко лица,
Покуцаћемо на врата оронулих и пустих равница.
Са очима завијеним у мрак,
Са по којом сузом, пуштеном у бездан.
Стићи ће сви, сви, који су снили,
Јер су за живота баш ка том мору ходили.
Чезнули за дубином воде и сувог тла,
Замишљали спокојан починак.
Препливаћемо сви, до оне друге стане,
Где коначница око врата вије ране.
Где киша трепери у месту, где благи осмех сеже,
Шчепаће нас и духови од којих сви беже.
И када тамо кренеш, не гледај назад,
Већ зарони дубље у сопствени распад.
Допливаће до обале и ко не би смео,
Па ће вечно ходати по оштром песку весео.
А неко се, можда, пливајући утопи у себе,
Покушавајући да добије крила, у мору вечите погибије.
