Унутар срца

Волим фебруарска јутра,
када се поноћи одвоје од бола
светлошћу дана,
и док у тишини потпуно сама
прелиставам љубави младе,
незавршене и благе
ћутим ти име.
Дубоко где се не види
унутар срца,
тамо где вејавица од туга
трагове чува,
ја ћутим
Ћутим о љубави,
без речи, да не нарушим склад
тако је величанствено када си млад.
Најлепше доба,
снажно и важно,
искрено, топло…
Са неколико заосталих кликера од порцелана,
малим незавршеним сликама,
укусом свилених бомбона,
закорачиш у одрастање, схватање света, и свога бића,
па заволиш, заволиш до краја света,
страствено, ћелијом сваком…
Заволиш живот, обале, реке, ветар и орах, ратлук и пламен,
маслине и мандарине,
шапућеш његово име док се топиш
јој милине…
Загрљај први, и прва смотра љубавних јада, одвајкада најлепше трају,
искрено дају сва она наличја и слутње,
стрепње и магле, нежности бајне…
Лепа ли си младости моја,
и песма ова,
лепа ли си свежино медна,
чежњо чедна,
жедна лепоте, јој дивоте…
Прве радости и прве туге
младост да буде за све нас људе
таква да траје,
дуже да сањаш, дуже да желиш,
да више ћутиш, мање да велиш.
Док не окопни човека,
док не крене да зрије
а када сазри свако схвати
шта би да младости његове није
унутар срца.