На данашњи дан,
догодиле су се нестварне муке.
Убиле су пуно људи, деце,
те њихове злотворске руке.
Били смо мала земља,
никоме сметали нисмо,
а они су нас напали,
причали да криви смо.
Брутални напад,
без иједног јединог разлога десио се тада,
и разлог томе не зна се ни сада.
Никоме сметали нисмо,
били смо земља мала,
са доста великих људи, добрих срца,
и то храбро срце и данас у Србима куца.
Нисте имали дозволу,
нико вам дозволио није,
да рушите снове наше,
нико вам дозволио није
да вас се деца плаше.
Нико вам дозволио није,
да убијате децу која ни за шта нису крива,
и нико вам неће опростити
што та деца данас нису жива.
И даље њихово срце,
храбро куца у нама.
И даље дугујемо њиховим мајкама,
што никада више нису чуле
„волим те мама“.
Ми можемо да опростимо,
можда некада,
јер ми смо и после свега људи,
али никада заборавити нећемо
па чак и да свако од нас полуди.
