Песници умиру млади, тихо,
у јесен, кад је град празан.
Песници умиру млади,
у споредним улицама.
Освајам је,
без украсних папира,
у адовом трну.
Семафори у пламену,
се нижу пут храма на врху.
Трчим, да не будем први – драгу чекам.
Ако ње сад нема, иза мојих леђа,
макар из далека,
више нисмо стварност,
која јесте песма.
Ватро у ветру у кругу ока,
ти речи што умреш и постанеш огањ,
о, немој! Не спомињи моју немоћ!
Барем не сад.
Ткам те док те не гледам,
ткам те док те не гледам.
Ја сам слепи вук у шећерној
вуни, која ме гуши,
у кловновској чарапи од песка,
мрвим штафелај, тај траг
који једем, да заварам
глад и оставим семе.
Ткам те док те не гледам,
да би била крај мене,
ми имамо све, баш све, сем време,
што крајеве скрива,
изван лавиринта.
Па песници умиру млади,
у јесен кад је град хладан,
песници умиру млади,
у споредним улицама.
