Један два три четири
Колико дана нас дели од среће?
Толико маштамо о будућности која нас покреће.
Константни ударци, грубе речи, непроспаване ноћи
Увек кажемо – “јутро ће доћи”.
Један два три четири
Четири је сати, а казаљка на часовнику не престаје да се клати.
Бројим дане, минуте, секунде
тражећи те по ћошковима моје собе туге.
Зар наше време мора сада стати,
зар нисмо рекли да ће мрак нестати?
Тражим те у чаши вина, а оно као тунел без дна, крије твој лик који не могу пронаћи ја.
Откуцаји часовника говоре ми да је време,
време да спакујем ствари и дођем до тебе.
Где се кријеш? Зашто плачеш? Зашто не допустиш да ти кажем…
Једван два три четири
Превише је дана прошло од како се нисмо чули.
Она стара слика и даље прашину купи
Нестао је сјај у оку твом,
скупљам сузе своје у нади да ће засијати као звезда на небу мартовске ноћи оне.
Зар је толико тешко скупити снаге и рећи извини?
Понос је увек био већи од нас, а и сам знаш да молитва пред сан, говори нам да Бог све види.
Један два три
Три корака ме деле од твога прага.
Борим се, мислим о будућности и шта ће на крају бити са нама.
Желим то пролећно јутро и свеж мирис лала
Да ми душа заигра, срце поскочи и тело задрхти,
као оне ноћи када си ме ухватио чврсто и рекао ми да ме никада нећеш оставити.
Земља се окреће, авиони полећу, возови одлазе, сунчев зрак нестаје на хоризонту, месец обасјава таму наше собе.
Раздвојени седимо, молимо се, бројимо
Помало се и волимо, и говоримо
Јутро ће доћи.
Један два
Већ ми је два пута зазвонило у ушима.
Да ли радим праву ствар и где ли сам погрешила?
Живот је непоновљива ствар, драгуљ природе, Божија воља.
Ако га знаш живети, онда је сва лепота само твоја.
О теби сам рекла да ћу заувек бринути.
Не дозволи ми да одем, не када сам стигла тако близу.
Кључ од твога срца добила сам још на почетку,
можда сам имала среће, а можда је и увек требао да буде мој.
Не желим да овај дан престане да мирише на онај кеј, загрљај и парфем твој,
дан када си ми дао кључ од срца свог.
Можда већ сада губим разум, ствари постају мутне, и даље тражим твој лик на дну чаше, док се приближавам прагу.
Боже реци ми да ће нам бити лакше.
Један
Један секунд ми је требало да схватим,
Када си коначно отворио та врата,
да сам увек само теби хтела да се вратим.
Ти си тај сјај на прозору јутра, ти си тај ветар што носи све моје тинејџерске снове, мој ослонац и осмех када све чаше сломим, ти покупљаш зрнца стакла и учиш ме да се борим.
Зар сам тек сад схватила да све што је потребно било “извини”?
Када видим твоје лице, сваки сломљени део у мени почиње да се спаја, ти ми дајеш смисао,
због тебе ја сам ја.
Један два три четири
Бројим и даље, али сада у твоме загрљају
Бројим колико нас још времена дели до будућности наше.
О деци из снова,
о ћеркици са плавим окицама и момцима са локницама. О кућици са камином, и нашим телима спојеним у једно.
Чини се правим миром.
О низу мирисних лала, и слика са нашим успоменама.
Један два три четири
Бројиш откуцаје срца мога,
лежећи ми на грудима, док захваљујем ономе ко је рекао да ће ово бити наша судбина.
Принц поезије
