Бранку

Набрао си белутке Нишаве,
пробудио уснулу тишину воде.
Препознао си таласе, био си у њима,
када се немушти кругови роде.

Белуци на дно полако тону,
протицање пробају да схвате.
Желео си погледом нам рећи:
„Истину знају који се не врате!“

Остаде Нишава нема, без речи,
да тражи неко речитије ушће.
Твој горки осмех, слио се у шапат:
„Чујте говор лишћа, кад задрхти пруће!“

И шта са тим недосањаним сном,
што бледи у огледалу плавом?
Ако песник песму недостижно сања,
тај сан плаћа сопственом главом!