Село, ушушкано у летаргију ноћи, полако се буди уз први пјев пјетлова, вјесника зоре.
Док се први зраци Сунца расипају по влажним пољима и њивама и боје небо најтоплијим
тоновима ружичасте, пијетао буди своју пернату породицу.
Домаће животиње још увијек бораве у лаким и опрезним сновима. Ваздух је влажан и оштар. Хладно је. Уснуле овце заштићене су облаком лаког испаравања сопствених тијела. Пијетао се огкашава по други, трећи пут. Све гласније кукуруче и буди и животиње
и људе.
Изненада, све утихну. Кида се танки вео између ноћи и дана. Зора се буди у јутро. Јутарњи, ресак ваздух сваким удисајем сијече плућа пробуђених, истовремено и годи.
Аурора својим танким, ружичастим прстима милује врата и зидове моје собе. Као да хвата браву на вратима, жели да их отвори и уђе у собу.
Чујем како мачке шапама гребу на врата, очекујући да буду први положајници на јутарњем оброку.
А ја сам већ одавно будна и слушам ноћ како дише. Пишем пред зору јер тада је све тихо и мирно. Моје мисли се разлажу на папиру као јутарње зраке сунца на уснулом небу.
Какве живописне илустрације. Речима насликана сеоска идила. Свака част, Наташа!
Тренуци који се проживљавају током сваког новог читања.