Истина се некад чудно понаша,
Тражи разлог да нас добро „састави“,
Као ветар када дрво савија,
Мало стане онда опет настави.
Живот некад зна да буде маћеха,
Даје само оно што нам следује,
Лоше дане, боре и све најгоре,
Па како онда да му човек верује?
Не знам дал’ си икада пожелела,
Ласта бити па високо летети,
А видиш то се мени често дешава,
И кад се винем ја не умем слетети.
Речима се неда то описати,
Доказ је Бетовенова девета,
Бол се рађа у грудима несретним,
Као сузе у очима детета.
