Бранку Миљковићу
Из метафоре потече крв
И преплави прошли век.
У овом те сањају, песмо,
Али више те не умеју.
In cadavere veritas!
Грохотно се смејем њиховој истини;
О смрти знају само мртви,
О песми знају само песници.
Јер те су речи подојене творчевим ликом,
Ко о њима мисли, само слути,
In cadavere veritas, узалуд је, нико не може да га пробуди,
Не скрнавите му душу, и мртав ће вас чути
Јер он и мртав живи,
Леш му кроз стихове бриди,
Под земљом гори и одзвања
Његова мисао последња:
-Нека ме нема у једном
Већ у многа доба,
Живи кроз своју смрт,
Кад ти живот не дају!
Мислим, дакле постојим?
Он паралелно дише и трули,
Истовремено нестаје и опстаје,
Он мисли, али више не постоји.
In vino veritas и оловка у његовој руци,
Само кад би се могло још једном догодити
Да се овај свет опамети и обогати,
Али узалуд га будим, пробудиће се друкчији и нови.
Грешно покушавам да мислим његове мисли,
Страствено копам по његовој раци,
У два века раздвојене, наше су се душе ипак нашле,
In cadavere veritas, знам, али ја сам можда пророк.
Моја мртва драга, моја муза за потиљком ми игра
Умишљам да прстима обгрли ми пршљене,
Да за вратом ми дише и влажно шапуће,
,,нека ме тражи и види да ме нема“, то је моја клетва.
Прогони ме то, што за његовим гласом моје уши вапе,
Те ватре из папира што ми трепавице пале,
Део је мене, та љубав коју могу да водим само на гробљу,
На његовим грешкама учим – себе се одрећи не могу.
Заувек ћу волонтирати као чувар твог смисла,
Бранићу га од безпесмених поетских вандала
Што путем поплочаним добрим намерама душу ти газе
И не маре за реч која у почетку беше.
In cadavere veritas, знам, знам да ништа не знам,
Оставићу мртвог на миру, само нека зна
Да у мени ће да живи и кад мене не буде,
In cadavere veritas, а у мојој крви свест о твојој песми.
