Вечерас се нисам вратила
распаковала кофере, скувала кафу
покајала се због свега прећутаног
Нисам шапутала о љубави
о дечацима који су наследили туђе осмехе
колико је мало преостало за оно најважније
Понела сам комад тишине за твоје узреле очи
две јабуке заостале ко зна из које зиме
и чијих сметова
Ово време није наше, кажем
а врата се стидљиво отварају док држим пепељару
и неверујем у почетке које смо давно похабали
Поново смо лудо храбри док цепамо кошуље
од снова и свиле, намотавамо клупко туђег дана
који се срозава низ зидове непознатих соба
и капље у наше очи
