Не осврћи се за њом,
чујем божански глас.
Проклети Аристај у змијски јед претворио је њен красоте.
Она, невина у вечности спава,
и не дам да јој ишта узнемири сан,
док лутам подземним светом,
жељан да још једном осети
златни зрак Сунца
на склопљеним капцима.
Опрости, Еуридика, што Те је
мој мутни поглед потражио у магли.
И што си ми низ дланове склизнула
као песак што цури низ прсте.
Гневан, ломим харфу која
није имала моћи да отопи
ледена срца и у псето претвори
троглаво чудовиште из Твојих мора.
Путуј, вољена моја, шапућем.
И знај, моја мртва драга,
ово није растанак.
Ово је реквијем за Тебе,
око чијег се врата стегла рука зла.
Сневај мирно у смрти.
Аристај остаје заувек проклет,
обешен о дрво заборава
пред вратима Хада.