Plakala je

Plakala je
suza za suzom na obrazu
njenom, uvek rumenom
kad je bila zadihana od prebrzog pričanja
sto je, moram priznati, bilo jako često
i neko bi rekao da je bila dosadna
čak i da je budila neki prezir u ljudima
zbog te svoje osobine
da izvija reči i rečenice punom slobodom
ali ja sam to najviše voleo
voleo sam da je slušam
slušam njenu prelepu boju glasa
i kako se ona preliva u neke nove nijanse
kada govori o stvarima koje voli
i neke tamnije
kada su joj manje drage
voleo sam da vidim tu zadihanu devojčicu
koja od brzine ne može da stigne da kaže
sve što želi i sve što misli
jer joj ideje jedna za drugom naviru
i pre nego da izgovori jednu rečenicu
njoj je već nova u glavi
i onda se cela upetlja
voleo sam da joj pomažem
da se raspetlja
a katkad bih je još više zapetljavao
samo da bih mogao duže da je slušam
a sada je ćutala
nemo, njene suze padale su i mokrile njenu crvenu haljinu
crvena polako je prelazila u bordo
na nekim mestima čak i crna
ali crvene u njenim obrazima više ni najmanje nije bilo
bila je bleda, poput duha
i nema, poput vetra
sasvim krhka, sasvim drugačija
znao sam da više nije moja.