Od debelog lista stvorena je pista
Ispod njega na hiljade glista
rovari u hladu,materiju proždire
Regresije smrad pobuđuje glad
Na zelenu pistu bogomoljka sleće,
opijenih čula spušta se do tla
Po hordama gazi,razgrće i kida
Ustajalih formi ukus tvrd i suv.
Čeljust traži nektar što u larvi vri,
patogena leglo skriveno pod zemljom
Al prokopan rov drugu tajnu krije
Razigrano oko boje zrele dunje
kao zlatna bara širi se pod njom
Račvast jezik izranja,neobično dug
Doseže do oka,bogomoljku grabi
Otporu se sladi,uvlači u nepca,
preko brda prostire se vapaj starog slepca:
Od svevišnjih izabran,čuva Njegov grob
Dužnosti je rob,oseća zlu kob
što pod zemljom diše,Nečastivog deo
Postojanja smisao na tren mu se sveo
„Probuđen je“,začu se gromoglasan krik
Odveć brigom ispunjen,dimenzije cepa
Do najviših dopire,arhanđela sveta:
Oblici i sene,materije odsustvo
Ispunjenja prisustvo,najvišeg saznanja
ispisanog zvukovima u obliku boja,
na zemaljskom jeziku simbolikom broja.
Uprošćeno shvaćeno,u suštini skraćeno,
na nivou materije nedostžno, smračeno,
na nivou duha bolje je razumljivo,
al i dalje pomućeno razumom i ludilom
saznanje da Svemir čini samo stih
sverastuće strofe u pesmi bez kraja
On korenje kida,ustaje iz blata
Ispred Njega nazire se kapija od svetla
Energijom ispunjena,daje tri stvorenja
Sva u belo odevena,raširenih krila
Od zemaljskog oka pravi oblik skrila:
Na nižim dimenzijama anđeoska forma
ispoljena kroz obrise čoveka,
najlakše prihvatljiva,lako prepoznatljiva,
zemaljski je simbol nebeskoga trona
Okružen je njima,oseća im snagu,
nedostižnu,čistu,buhti kao plamen
Parališe telo i nameru zlu:
„Zmijoliki zovu me u spisima starim
Kažu da sam Vraga deo sasečen u bici
Da iz pakla krici još uvek se čuju,
osvetu sad kuju za đavolji rep
Tvojim mačem dirnut,sa svetlosti skinut
Osudjen na trulež,zavisan od mesa
Proklet svetom materije,kostiju sam kesa
„Jeste,ja sam taj“,Mihailo istupi
„Od Zmaja te rastavio,poniznost ti dao
Poslao na Zemlju da jedu te crvi
Ostavio ovde da polako truliš.
Al đavola deo mira nikad nema
Eoni su prošli,ti još uvek živiš
U prašini zmijo više se ne kriviš.
Čovekolik oblik savladao ti si
Na dve noge hodaš ,jezikom barataš,
tajne ljudskog roda počinješ da shvataš“
„Na stupnju čoveka niz ograničenja
Svako od njih vodi putu pomirenja,
samoispunjenja kao krajnjeg cilja
Odricanja staza obećava krila.
Odričem se Zveri i puteva njenih
Neprirodnih,hladnih,vlasti vazda gladnih,
što podstiču silu i besmislu vode
Rušilačkih ambicija iskreno sam sit
Promenjen sam poniznošću,tim blaženim darom
Ne želim se nikad više vratiti na staro“
Rafael:“Govoriš o krilima tim račvastim jezikom
Promenjen si kažeš,oči kažu lažeš
Te reptilske zenice na liku čoveka
podrugljivo razigrane, staru srdžbu kriju,
arogantnu zmiju što na Tvorca reži,
anđeoskom teži radi krajnjeg cilja
Osveta ti prija,zaboravi krila“
Gavrilo:“Prestani da vrdaš,znaš zašto smo došli
Zbog grehova prošlih odgovaraš sada.
Ukinut ćeš biti,lišen postojanja
Svog aktivnog stanja,misaonog tkanja
Sveden na energiju da bezumno lutaš,
hraniš niže nagone rastrzanih duša
U močvari podsvesti zauvek da plutaš“
Arhanđela glas sećanje mu budi
na prapostojanje pre instinkta zmije
Van zatvora čula,materije,kože…
zna za drugi svet od suštine skrojen.
Pakao i raj,Đavo,Njegov rep
Ti površni konstrukti sada mu um vežu
Al zna da je bio deo nečeg višeg,
praiskonske sile što prkosi svemu
Bar se jasno seća života na Zemlji
Teši samog sebe,dok gleda u šake.
Hiljadama godina u telu od zmije
proždirao sve s čim ukrsti put;
isušena zemlja,životinje,biljke
Raznorazne forme spoznale bi kraj
I u svakom kraju vide svoju večnost;
Zauvek podrugljiv,priprost odraz zmije
zavideše svemu sto svršetak zna
„Moji egzekutori došli ste po mene
da skinete breme ovog postojanja
Jer ja vašu večnost dostići ne mogu
Biće sam trenutka što prašinu guta
Eksplozijom opčinjen,nagonima potčinjen
Strasti ja sam rob,haosa sam lutka.
Svestan sam svog greha,te zavisti silne
Takmičio s Bogom,mesto samim sobom
Napredak odbacio da pobedim Njega
Odreko svih sprega,pošo preko brega
gde svetlosti nema,samo zloba niče
što neznanju kliče,stagniranju vodi
Krčio sam puteve ka lažnoj slobodi“
Energetske sfere zaslepljuju dzunglu
po jedna od svakog pravednika Božjeg
U vazduhu statične,naredjenje čekaju
da Djavola slome,pošalju u mrak
Mrak mu nije stran,pomisli u sebi…
Na ivici Praznog stojao je već
Priseti se opet svog života zmije
očajničkog plana da pobegne tkivu:
Jedne letnje noći zaspa sam pod vodom
paralisan, zgrčen u dubokom snu
Od koga se nikad rastat nije hteo
Probudi se pak,vekovima posle
Ugleda na sebi kolonije buba
Njegove šupljine njihovo su gnezdo
Pore,splet kanala protiče kroz telo..
Na korenje nakačeno ono ga sad hrani
Drvene strukture iz grudi mu niču
Insekata horde,lišajevi,biljke
simbiotskom vezom prave novi dom:
Telesni dizajn odbacuje zmiju
kroz rigidnost kičme i ramena rast.
Formiranje udova po slici primata,
kao medjustanica odredišta-čovek;
fizičkoga sveta stepenik je zadnji
Zar do ljudskog da ga vode paraziti
Opet mu se ruga,mislio je tada
Energetske sfere kidaju ga celog
Prožimaju telo,cepaju iznutra
ćeliju po ćeliju,skraćuje se nit
Svo biće treperi,postojanja bit…
dolazi i nestaje,pulsira,ne prestaje
Sve do zadnjeg trzaja za stvarnost se drži
Kao para kruži,gubi se iz vida
Od poslednjeg treptaja novi lik se zida
Izmaglica rađa ga,otkriva se sporo
Nad Trojstvom se nadvi telo sasvim novo
Ljubičasta aura novu kožu kroji
I tri para krila iz ledja procveta.
U očima sivilo,ukroćena ćud
Odora od svile konačni je sud
da pečat arhandjela bude mu na čelu
Božji je sluga po službi,na delu
„Postojanje svedeno do trunke atoma
Od potpunog sloma samo dah me deli
i Njegova volja da ugledam svetlost
Gde je vaša smelost sada braćo moja!?
Taj poslednji sud ne pripada vama
Priroda je moja samo Njemu znana
Previranja,borbe,od nas pa do zveri
samo Jedan vidi,patnju našu deli
Greha opravdanja ne dugujem vama!“
Raziđe se trojstvo,ostao je sam
pogubljenog odraza u močvarnoj vodi,
preplitanog,prožetog sukobom principa
Stvaranja,razaranja zar je isti put!?
Zar vodi do kajanja i čvrsto i tečno
Postojan je odraz,ne beži od leda
Pa tako i duša nosi protivrečno;
grčevitost sile i spokoja dah
Grčevitost bića da odbrani svest
pred najezdom buba,Arhanđela gneva
I spokoja tela da prepusti sebe
parazitskoj formi,kamenu i vodi
Da prepusti sebe energiji svetla,
kroz predaju nađe neki novi kroj
Zna da sam to ne bi uspeo….
da ga slabost nije pribila uz Zemlju,
zavisnost od nje učila strpljenju
Slepilo je božje,njegov mač i otrov
Arhandjel i Zver,sluga Samael
