Сазрели су моји давни идеали
Више не корачам само попут сене
Нестало је страха од ушију глувих
И све док је ветра биће ту и мене!
Више се не бојим да запевам гласно
Нестало је мраза што грло ми стеже
Све што икад беше оковано ледом
Сазрело на сунцу топи своје стеге!
Нестало је трага лику погрбљеном
Све што он је прошао сад песмом ме поји
Дозреле су ране на ногама мојим
Више сумњи немам и усправно стојим!
Немам више снова о каменом слову
О прашњавој слици да ме страхом мори
Дозрела је крв, у буктињи гори:
„Затрти не можеш силу што те створи!“
