Испричаћу вам причу,
О једној прелепој жени.
О мојој драгој, несуђеној,
О мојој Црној Орхидеји.
Била ми је све,
Што сам могао пожелети.
Брат, сестра, главни лик моје приче,
Само је нисам могао видети.
И не! Она није била сан,
Била је стварна, мој разум здрав.
Моје најлепше јутро, мој најлепши дан,
Моја Црна Орхидеја, моја једина Љубав.
Највише сам волео када ми се смеје,
Њен ми осмех срце угреје
А сада седим овде, питам се где је
Сузним очима гледајући наше Орхидеје.
У нашем је погледу време умело да стане,
Са другим је она своју срећу делила,
Заљубљено посматрајући је са стране,
Знао сам да са мном срећна никад не би била.
Ето, људи моји,
Ово је задњи пут да сам се насмејао,
Али још ти нешто морам рећи:
Заувек ћу те волети, моја Црна Орхидејо…
