Одлазак из постојања.
У екстази, можда познањем.
Враћајући се апсолутној истини.
Давно напуштеној изласком из сигурности материце.
Са сећањима на затегнуте удове.
Тешко ономе који није горео.
Изразом гађења и туге, заокупљен визијом вољене.
Што разара дан.
Натопљен вином и сузама.
Кроз стиснуте вилице, одмотавам са страхом.
Када престаје буђење, физичком чежњом.
Продирањем.
Знојем низ слапове њене црне косе.
У празне прозоре.
Пуно је кише без перспективе даље од сањаног.
Под хоризонтом одлазећих шума.
Пред обалом смарагдних вода што на трбух јој се наслонише.
На камену, неодољиво допуштајући соковима, животним.
Да се цеде, приступајући богобојажљиво цветању ватре.
На врата.
Па на још једна врата.
Узастопно, на коленима, више пута са еуфоријом.
Док нагошћу својом старица, прецизношћу у покрету.
Плеше у апсолуту моје надолазеће страсти.
Напуштајући сопствено биће, на вратима.
Лепила ми се на уснама трансцедетална.
Првостепена.
Достојно глатка. Проживљавајући старичин торзо, последњи ужурбано је жедан.
Живим смрт.
За само једно моје ја, чулна.
Енигма једне црнокосе.
Или исконска слика, она у црвеном.
На врата, још једна.
Опраштајући ми бутинама охладнелих.
Кораке како нижем оплемењене надолазећом смрти.
Ускраћујући ми приступ, кокетна.
Са деколтеом, корена Истока, за моје истине само.
Из чаше проливајући апсолутност женствености своје.
Свом тежином и влажношћу, по моме лицу.
И устима.
Што по угловима крастају птицама.
На врата.
Па на још једна врата.
У предсањарењу, исцрпљујући се сваким сантиметром њене нагости.
Док не пресушим.
Црнокоса, моли се гола испуњењу ватром.
Усмерена ка небу, шакама покрива ми образе.
Телом ускрслог Христа.
Пре него потонем у мрак.
У ништавило.
Истина, непоуздан ми сведок.
Кошуља, пуна ми страха и празнине.
Са нечим што никада рекао не бих, да пут затвори.
Газећи сан с оне стране празне јој утробе.
Челом у још једну своју смрт никлу на исцедку из дојки.
Црнокосе, са ејакулацијом у заносу умирућег.
Земља, док на уста улази са све згрушаном ватром.
На врата.
И још једна врата.
25.01.2022.
