Нестајање моје у времену,
потрајаће и мало дуже.
И ћутање у коме сам се тражио ,
у разбацане упустивши се мисли.
Али нисам никада ни био сам,
у том трпељивом и истрајном ћутању.
Са својим сам увек мукама,
на невидљиви ослањајући се зид,
својим уморним рукама.
У некој тамо маленој забити,
место је право за нестајање
и ишчезнуће у простору празном
у сенци врлетне планине.
Хладноћа ће ме грлити.
И за мене нико неће знати,
као што не зна ни моја мати.
Сва искушења од јуче,
раздиру дубину у мени.
Разбистрити сумње морам,
упаковане и оне лоше у добре.
Запоставити нећу ни једну,
Све ме оне помало прже,
још увек ме носе и чврсто држе.
И ноћ је у тами прошла,
Изгубила оно од јуче.
Дошао је мирис празног јутра,
кренути сам морао
већ ме време вуче.
Са пожељном одлазим надом,
путем којим се иде јавно.
Ослушкујем и ехо даљине.
Важно није колико је до тамо.
Искуство од јуче није ми прво.
Заклањати ми видик неће дрво.
Јутро се разбистрило још није,
задржати ме неће ова тама.
Прамен светлости остављам,
да свећа не гори сама.
Стазица на путу до циља,
сеновита неугажена временом,
не поплочана стопама,
преко премостивог потока.
Тамо где време нема трајања,
где ни вечност не пролази,
а стопа ретко ту долази.
