Ironija

Kad na kraju dana pregazi te vreme
i nad mrtvim gradom nadvije se tama,
tad zaboli jače misao i breme:
Ima nas u svemu, samo ne u nama.

Tu grobnu tišinu tad prekine eho,
jato crnih ptica pridruži se njemu
da priguši buku podstaknutu grehom:
Nema nas u nama, ima nas u svemu.

Pod okriljem noći ta se koplja lome,
kad ne vidiš onog ko je naspram tebe,
pa ti lakše bude kad ne vidiš sliku
gde se u bezdanu boriš protiv sebe.

Kad ti zraci sunca pomiluju obraz,
sve se noćne borbe pretvore u snove.
Zaboraviš tada preživljeni poraz,
već noćas te bitke očekuju nove.

Dok se plavo nebo nadvija nad gradom,
tvojom glavom kruži uvek ista tema,
zaledi ti osmeh, privuče se kradom:
Ima nas u svemu, u nama nas nema.

Komičnoj slici dana tragična noć dodaje glas:
Teško nama s nama, al’ teže bez nas!