Принц поезије

Новосадска

Овако рано ујутру из трамваја замишљам да је ово град који не познајем.

Али онда не бих путовала трамвајем,
Него бих пешке прешла цео град,
Тамо је све равно,
И свуда стигнеш за пола сата,
Таксисти возе само кад пада киша
Или кад с воза сиђем да што пре стигнем теби.
Булевар ослобођења и још неки булевар,
Ту бих се сигурно изгубила,
Али знам да изађем до Футушког пута,
Поред касарне, па само право,
Тако си рекао,
Онда прођем Електротехничку,
Па основну у коју си ишао,
И твоја мама и млађа сестра,
Шта све ја памтим,
Онда иде Јеврејска и синагога,
То је она лепа улица с опалим лишћем,
Само тад сам је и видела,
И ту сам већ код Катедрале,
Па Дунавски парк у коме никад нисмо били,
“Нема везе, ићи ћемо некад“.

Нећемо , мили, оставио си ме
Да се свако јутро возим трамвајем и замишљам да је ово град који не познајем.

Facebook
Twitter
WhatsApp
Telegram
Email
Место на ранг листи: