Овако рано ујутру из трамваја замишљам да је ово град који не познајем.
Али онда не бих путовала трамвајем,
Него бих пешке прешла цео град,
Тамо је све равно,
И свуда стигнеш за пола сата,
Таксисти возе само кад пада киша
Или кад с воза сиђем да што пре стигнем теби.
Булевар ослобођења и још неки булевар,
Ту бих се сигурно изгубила,
Али знам да изађем до Футушког пута,
Поред касарне, па само право,
Тако си рекао,
Онда прођем Електротехничку,
Па основну у коју си ишао,
И твоја мама и млађа сестра,
Шта све ја памтим,
Онда иде Јеврејска и синагога,
То је она лепа улица с опалим лишћем,
Само тад сам је и видела,
И ту сам већ код Катедрале,
Па Дунавски парк у коме никад нисмо били,
“Нема везе, ићи ћемо некад“.
Нећемо , мили, оставио си ме
Да се свако јутро возим трамвајем и замишљам да је ово град који не познајем.