КОСМОС У НАМА

Моје је срце пуста равница
у мојим венама Дунав тече
у мојим очима светла велеграда
када их свици попале увече.
Некада течем, а некад плутам
Лебдим од среће до очајања
таласе своје крви осећам
препуштен плими осећања.
Зашто баш овде? Зашто баш сада?
превише питања, а мало знања
лавиринтом својих мисли путујем
тражећи суштину постојања.
Звездано небо у мојој глави
ходам чудним земљама сна
упозн`о сам хиљаде људи, а нисам себе
тај неистражен и непознат космо, сам ја.