Жеђ

ЖЕЂ
Гледам сјенку, на неког ми личи,
на човјека који те волио
или несну л’јепу даривао.
На чопоре што мјесецу вију,
тебе жено, ја сам препустио.

Гледам сјенку, па и њој се чудим
зар човјеку она друштво тражи,
тебе мени, себично сакрива.

У коси њеној прсти ми се сплели,
уздах клизи низ бедра јој једра,
љубила ме, огњем сагорела,
куковима цртала ми риме.

Желио сам сјенку стаклом распорити,
бездушницу, низ мјесец расути.
Нисам знао како да јој судим,
праштај сјенко, волим њене пути.

Гледам сјенку, све мање јој судим.
Као и ти, вољела је мене,
жену бирам, нек ми она суди!

Гледам сјенку, ал’ теби се враћам,
жељом ‘згарам, у дим се претварам.
Ни Вертеру не дам јаде своје,
ни Андрићу “Немиром”, године што броје.

Усне њене под мјесецом сјаје,
ватром, жељом љубио сам тебе.
Дрхтале јој груди, к’о у свирца ноте,
дрхтала је и ноћ и сан што ми је оте!

Што би жедном живот без извора,
нит’ извору без мене жеднога!