Сједио је напуштен, у мраку, са себи једнакима, упалих очију и кошчатог лица,
потпуно го и незаштићен.
Нијемо је чекао свој последњи оброк, парче хљеба и гутљај савске воде.
Хљеб је добио, али воду није.
Чекала су га послије пуна уста исте те, савске воде.
Јуче је свједочио судби свог брата,
исто је и њега чекало данас.
.
Оброк је прошао.
5 до 12 је.
Вријеме је.
Тромим ходом одлази у наручје мајке и оца у још невиђеном свијету.
Препушта се тежини ланаца и камења натовареног на уска дјечачка леђа.
Стоји на ивици, чека вјетар у леђа.
Кроз стиснуте зубе изговара последње ријечи неке молитве коју је научио од покојне бабе, ономад у Козари ’37. или ’38.
„Хљеб наш насушниј дажд нам днес…“
Ударац у леђа.
„И остави нам долги нашја, јакоже и ми остављајем должником нашим…“
Хладна је Сава зими.
„И не воведи нас во искушеније; но избави нас от лукаваго.
Напио се савске воде.
„Амин.“
.
Још један млади цвијет је посјечен прије развијања.
Још његове латице пливају негдје у Црном мору.
А споменик стоји као успомена на посјечена цвјетна поља, ономад на Козари ’43. и годинама послије ње.
Амин.
„Хтјели су да нам ишчупају коријење, џабе су сјекли. Ми смо обрнуто посађени, нама је коријење на небесима.“
