Принц поезије

Цвијет

Сједио је напуштен, у мраку, са себи једнакима, упалих очију и кошчатог лица,
потпуно го и незаштићен.
Нијемо је чекао свој последњи оброк, парче хљеба и гутљај савске воде.
Хљеб је добио, али воду није.
Чекала су га послије пуна уста исте те, савске воде.
Јуче је свједочио судби свог брата,
исто је и њега чекало данас.
.
Оброк је прошао.
5 до 12 је.
Вријеме је.
Тромим ходом одлази у наручје мајке и оца у још невиђеном свијету.
Препушта се тежини ланаца и камења натовареног на уска дјечачка леђа.
Стоји на ивици, чека вјетар у леђа.
Кроз стиснуте зубе изговара последње ријечи неке молитве коју је научио од покојне бабе, ономад у Козари ’37. или ’38.
„Хљеб наш насушниј дажд нам днес…“
Ударац у леђа.
„И остави нам долги нашја, јакоже и ми остављајем должником нашим…“
Хладна је Сава зими.
„И не воведи нас во искушеније; но избави нас от лукаваго.
Напио се савске воде.
„Амин.“
.
Још један млади цвијет је посјечен прије развијања.
Још његове латице пливају негдје у Црном мору.
А споменик стоји као успомена на посјечена цвјетна поља, ономад на Козари ’43. и годинама послије ње.
Амин.

„Хтјели су да нам ишчупају коријење, џабе су сјекли. Ми смо обрнуто посађени, нама је коријење на небесима.“

Facebook
Twitter
WhatsApp
Telegram
Email
Место на ранг листи: