И тако, остаде то зрно песка
Затомљено у процепу пешчаника
Што једном давно поразио је Време
Не пустивши га да исцури
Ка сутону нашег мучилаштва
Што смо га одвајкада ишчекивали
У ћутњи и стиду, иза застора
Жудње и вражје облапорности
И стојимо сада погнути и туробни
На раскрсници под светиљкама које клону
Сведени једино на поглед два странца
Што се, копнећи, са ивица својих разума,
Упиташе шта могло је с њима бити
Да макар једном су прихватили
Да њихово је вољење дивна бол
Превид у савршеном везу пакости
Кратки слом бездушничког устројства
Шапат смисла што га паства не чу
И не загуши пре но што постао је
Неодрживи крик
И у том си се тренутку опроштаја
Насмешила и распршила
А ја се, и даље дивећи ти се,
Као када си ме ономад погледала и распарчала ми бит,
Зарекао да те нећу поново правити од сенки и песка
Док чекао сам свој крај обгрљен са зеленим вилама
Што певушише ми све што међу нама остаде неизговорено
(- Јесу ли ти очи плаве или зелене када ми не опрашташ?
-Сиве. Као песак. А сада, пожури, пашће нам мрак.)
