************************************
U hramu Gospodnjem, mir Boziji vlada, miris voska sveca i tamjana kada,
srce radosno, pred ikonom moli,
za zdravlje i srecu onih koje volim.
Molim ti se Boze, za svu decu sveta, da osete ljubav istinsku i blisku,
majčinu ruku da drze u svojoj i da srećni zaspu u majčinom krilu.
Poseti stare i bolesne, što im lica naborana ćute, o zivotu govore i misle, zla vremena kazu nesto slute.
Vidite li deco ove jadi, narod pati, umire od gladi, opustela polja i sljivaci, to su deco znajte losi znaci.
Ni jutrom kad sunce ozari, ne greje nas već peče i žari, sklanjamo se pod krovove ćutke, pred ekranom sedimo ko lutke.
Vreme vredno sate otkucava, niti svice, niti se smrkava.
Dan prolazi u zaspaloj svesti, odvec sada modernoj bolesti.
Srecna deca na selu zivljase, igrajući se na plastu od sena, a od cveca venčiće praviše, to su bila ta srećna vremena.
Kad se srce skromnosti nauči, raduje se vrednostima pravim, ja kad odem mom selu i sada, svaku muku i bol zaboravim.
Na brdu se sada s decom igram, na trenutak i selo zaživi, nista vise nije kao nekad, a ljudi su sami zato krivi.
Svi odose, napustiše sela, sve im lepše i bolje u gradu, al dolaze sve teza vremena i za stare i dečicu mladu.
Nit ce vatra bolje ugrejati, nit ce vode negde bolje piti, a plodova slatkih tek pojesti, ko na selu nece nigde biti!
I kad tuga srce ti potera, poseti staru kucu i dvoriste, uzalud srcu vatra sada tinja, ugasilo se tvoje staro ognjiste.
Bravo!