Славују, који црташ снове замишљене по лику каменом,
разлиј тинту по платну, као по срцу моме скрханом.
Одломи перо са свога крила и пренеси га на папир,
покретом једноставним, уједначеним и благим као сафир.
Узлети, славују мили, јер нисам са тобом ја,
узлети, славују мој, и дођи под прозор, пред којим сам сам.
Отцвркући ми најљепше стихове пјесама небеских,
одрецитуј складбе улица, препуних срца ледених.
У овом трену си ми потребан, молим те, дођи,
потребна ми је химна твоја, да се предам твојој оди.
Вријеме је бреме тешко када га усамљеник проводи.
Треба ми твоје перо меко, љубљени мој!
Треба ми лице твоје да ублажи снуждени вапај мој!
Само ти знаш колико су мучни протекли дани били,
дани за које молио нисам, а суђени су ми били.
Немој отићи прије него што дио терета на те пренесем,
учиним да не полетиш и тајну ову некоме пренесеш.
Али срца немам да те, вољени мој, повриједим,
зато те молим да ме не заборавиш када полетиш,
да ме се сјетиш понекад и долетиш под прозор скривен,
а ја ћу увијек бити ту и тебе чекати, болом љутим прекривен.
Вољени мој, ја ти се за љубав не могу одужити,
ни на љубав твоју, утјеху и сапатњу пружити.
Окови су око мене, крила не могу раширити,
заборавих да постоје и како бјеше висинама виорити.
Не одреци ме се, славују обавијени судбом клетом.
Не одбаци ме у очајању на мјесту овом проклетом.
Помени ме и мисли ће нам се у једно скројити,
постојаћемо тада док нас злобници не успију раздвојити.
