Бол и сунце
То у шта се сјај и бол претвара исто
Бива: љубав коју још песник не рече
Јарки цвете којим вртови се лече
Из пробитог нерва растеш болно и чисто
Дај ми да видим свршетак твог лета
Мир твог кретања што ми немир снио
И непокретност моја кад сам мртав био
Сам у свом срцу без муње и цвета
Где је утеха за оно што знамо
Нада без онога који се нада, сан
Без онога што сања, свет без сени!
Је ли то љубав што се из срца тамног
У ватру премешта из ватре у дан
Љубав ван нас и у успомени?
Б.Миљковић
Глоса принцу бола и сунца
Рођенo у срцу тајновито бивство
Изникло а неће да отвори се стиху
Свијено у давну успомену тиху
То у шта се сјај и бол претвара исто
Кроз снове нас сваке ноћи пече
Памтећи и тамне звездане ожиљке
Утиснуто у временске сенке
Бива: љубав коју још песник не рече
У телу ритмом пролазности тече
О , ватрена зрако нерођеног сунца
Засијај у уму с највишег врхунца
Јарки цвете којим вртови се лече
Однекуд нешто шапуће Мефисто
Песмо, одбрани ме чаробним штитом
Утехо заклоњена анђеоском свитом
Из пробитог нерва растеш болно и чисто
Окрилати све четири стране света
Обоји руменим пејсаже у магли
Ка понорима корак не пренагли
Дај ми да видим свршетак твог лета
Талас океана шта је на дну скрио
Надахнућа часе нижем у колајну
Одгонетам вазда ту вечиту тајну
Мир твог кретања што ми немир снио
Онај што је мисао иза чела свио
Праузрок и циљ свих људских сазнања
Он – рима и ћутња и уздах и претња
И непокретност моја кад сам мртав био
Постајем рањив док ветар одгонета
Устрепталу сузу на каменом вису
И нерођен бејах све што други нису
Сам у свом срцу без муње и цвета
Пргрли нам чежњу пророчишта тамо
Ведрог предсказања испрати нам гласе
Јер време не стоји односи нам часе
Где је утеха за оно што знамо
Над животом лебди увек облак вран
Но зраке сунца измаштаног сјаје
Јер без мене све нестаје: шта је
Нада без онога који се нада, сан
На трошноме длану слика свих јесени
Тајна у обручу – титрај магновења
Без песме залуд сновиђење
Без онога што сања, свет без сени!
Понекад проструји са извора давног
Свежина пролећне небоплавети
Обавије душу свиленом кострети
Је ли то љубав што се из срца тамног
Засветли к’о свитања у којима сам
Грлио сенке одбеглих невести
Проклињући силу што их из несвести
У ватру премешта из ватре у дан
У болу се круним у стих свевремени
Којим не престајем молитве вајати
Питајући да ли ће ипак истрајати
Љубав ван нас и у успомени?
Светлана Пешић
