“Сужњу поезије”, Бранку Миљковићу
Облаци пуни птица, смрти весника,
пуцањ у слободу, пуцањ у свест,
зашто убијају песника?
Да ли ће неко пренети вест?
Малено дрво, чврстога корена
крај њега сви снови испусте дах,
на земљи сувој, гранчица сломљена
без капи крви живот постане прах.
Песниче, устани, исучи перо ко мач
нека виде да још увек си жив
нека твоја песма заглуши плач,
стихом разведри овај живот сив.
Реч је твоја неукротива,
попут ата што пољима језде,
круна од слова, поезије јуродива,
крадљивац ноћи, ловац на звезде.
И сви вичу: „Поштедите весника!“
Јер смрт је ту, на крилима птице,
зашто вечито убијају песника
а скривају своје злокобно лице?
Bravo! Prekrasna pesma kao i sve vaše pesme! Čestitam!