Пустите ноћас музику тихо,
она спава слатким сном.
Она дише плућима малих ластара
шаљући гласове на југ.
Не будите сањиве трепље,
ни месец заточен у сплету завета.
Она спава као андјеоски лутак.
Не будите је нездрави,
непријатни, знојни;
зауставићу ноћ због мракова.
Звезде заточити на једру
две Млечне јабуке.
Док усне заривам у Дугине одблеске жуте, не дајући пупољу да огорчи ран.
Не будите је
због кукавичлука, греха и казне;
увек је била другчија од вас.
Носећи свет на прсима,
смејала се грохотом ,,Министарки“.
Оплакала ,,Сибирског берберина“
и пустила ,,Сјај у трави“ да згасне.
Родјена са шестим чулом
унапред је слутила све обмане.
Она спава
спокојним сном ,
ослободјена терета под плећима…
Не будите је више
због трговаца, лешинара и попова;
утишајте хорске псалме
И кравате развежите господске…
Пустите неку тиху музику
и оставите нас саме.
Изадјите на прстима и утишајте ноћ.
Ако се усудите…
Ако се само усудите да будите Андјела
искапаће вам очи,
Тако ми ове ноћне море!