Mrzi dodir.
Zaledi se i čeka da prođe.
Ustukne
kad neko pokuša da joj se približi.
U ljudima traži distancu.
Intelektualni radikalizam
zamaskiran u anksioznost
i povremene opsesivno-kompulsivne poremećaje.
Jakovljeva smrt ju je naterala
da odraste.
Oreol je spao sa njene glave.
Bolje što ga nema to da vidi.
On ju je činio sveticom.
Nazvao ju je Aska. Nadao se da nikada neće naleteti na vuka. Ali ju je naučio da igra. Zlu ne trebalo.
Čuvao ju je do kraja i malo posle toga. Saznanje da nije hteo da se javi na telefon jer nije želeo da ga pamti slabog njegov je poslednji dar.
Jakov je nalazio načine da se oproste. Prepoznavala ih je
i pričala sa makazama
koje same od sebe spadaju sa stola. Puna kesa za djubre
koja radi kolut unapred je poslednji pozdrav njenog Jaše koji je ispunio obećanje: nije je ostavio samu na milost i nemilost njima.
Naučio ju je da čita
kada je imala tri godine. I latinicu i ćirilicu. Prepričavao je
njene prve reči
izgovorene u njegovim kolima:
Pavle Ćebić, kazandžija.
Čovek koji nije mogao da ima decu pružio je osećaj doma njoj,
nesnadjenom detetu neotpornom na realnost. Zauvek će pamtiti uzbudjenje oko Božićne čestice,
spokoj djurdjevdanskog jutra
i amanet koji joj je ostavio: Mikuše, ja nisam odgajio kukavicu.
Bila je njegovo jagnje. Zato Aska.
