И сад’ се сетим
усана њених.
А није било
то тако давно.
Погледа топлих,
додира нежних.
У километрима,
стотине равно.
И која храброст,
ма који подвиг?
Све то, под „пораз“,
„губљење“… исто.
Знај да те има
тек када волиш,
онда кад’ срце јој
сачуваш чисто…
А тих је дана
невреме неко.
Притисло моје
маљаве груди.
На срцу камен,
Терет на души.
Сумрак ми већ је,
и ко још то буди?!
И сад’ се сетих
детињих лажи.
Дрхтаја чистих,
од јаких жеља.
До јуче ватре.
Сад’ све ми равно…
А и не беше
то тако давно.
