Зар је морало бити тако?,
знај мени није лако.
Смехом прекривам клету тугу,
док ти ето лако нашао си другу.
Оставио си траг у души,
срце ону нашу и даље певуши.
Дођеш понекад непозван у сан,
а у мени туга сваки Божији дан.
Схватила сам да си на речима јак,
од тог тренутка пао ми је мрак.
У очима мојим полако ми падаш,
мојој поруци немој да се надаш.
Битно ми је да сам човек испала,
после тебе ја нисам пропала.
Питаћеш се једног дана,
где нестаде љубав бајна.
Теби је све одавно јасно,
само пази да не буде касно.
Да ли ти је савест чиста?,
ја остала сам она иста.
Пишем последње речи сад,
сетићеш ме се кад-тад.
Веруј ми биће ти жао,
што сву љубав мени ниси дао.
