Daješ da drugi vatru i ptice zavole,
Da skaču s visine da bi disali
one slatke reči koje su ljudožderi pisali,
Da bi Tragične sonete mogli da dozvole.
Ali im samo mirišu iz metala smole,
Tvojim rečima bi samo teskobnije otresali,
Nebesko skrovište s očajem pomešali,
Onda pevaš u službu milostivoj kiši, kao dodole.
A ja slavuja srozah kao najbolesniji zvuk,
Mesto pesme mi se u krvi rastvori muk,
Tvoje me sluge još na uzvišeno mole,
Rekoše svet, rekoše tišinu i rekoše muziku,
rekoše biće, rekoše mir i slast u urliku,
A ja shvatih samo krv i đavole.
