Adagio espressivo
Испод стакленог неба
даровано чуло може да испита
мирис метвице
о коме се чује само од блиједих евзаџија,
без оне спољне љуске,
невидљиве и иза очију.
Звијезда ће бљеснути у трајном трену.
Час је.
I Allegreto serioso
Нека Сфера, испивши воду са свог извора,
крене.
Крене у прва три простора својих коријена
о којима је сањала под гнијездом
док један Густав није био означен истином.
Крене,
не питајући ништа
воденичара поред пруге
јер се не може знати одакле долази Правда,
која се боји у зелено
земаљским стаклом,
кад је Љепота јединствена
и њено свјетовно име мора остати написано
латинским писмом.
(II и III без станке)
II Allegro con fuoco
Остани благословљена, спојенâ са Сном
нитима које дијеле поријекло са божанствима.
Трај, Промјено, која топиш
ужас у грудима
због кога си некад дисао
под звуком боје воде што лебди.
III Adagietto rallentando. Sempre maestoso
Остани.
Да дижеш беживотни пепео у дубину
снагом свемоћног дјетета
која грли путнике
упућене под брезе
гдје би заложили камене главе.
Да ствараш боје и имена
не дозвољавајући да се пишу
димом (због савршенства ватре).
Свјетови шире своје границе
због ситних корака и
рађа се
звук бестјелесног бића
које и стварне космосе
генерише бесмртношћу
јер смртност значи
непропадање и вјечни живот.
